Tri osmice i roštilj!

Niko građanke i građane, radnice i radnike Srbije neće moći da ubedi da gotovo svako od njih/nas - zbog sebe, porodice, dece svoje i komšijske, te prvog suseda - ovog 1. maja ima mnogo razloga da roštilj zameni demonstracijama.

 

Pa, zašto, zaboga, pljušte, na žalost, pitanja…? Zato što je još u 19. veku dogovoreno da će prvomajske demonstracije trajati sve dok god radnice i radnici ne izbore pravo na život i rad u uslovima dostojnim čoveka, da za taj rad budu pošteno i redovno plaćani, te da ne žive u bedi… Sve dok ne obezbede sebi one čuvene “tri osmice” - 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati kulture.

 

Jesmo li te “osmice” danas u državi u kojoj živimo, postigli? Nismo! Pa, što pitate, onda?

 

Podsećamo: Prvi maj, Međunarodni praznik rada obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije iz maja 1886. godine, kad su radnici u Čikagu stupili u štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme. Neposredan povod za niz štrajkova bio je svakodnevni rad od po i više od 12 sati dnevno, niske nadnice i život u bedi. U Čikagu je tom prilikom na ulice izašlo 40.000 ljudi, pripadnika radničkog pokreta. Vlast je na demonstrante poslala policiju. U sukobu je ubijeno šest radnika, pedesetak je ranjeno,petoro vođa štrajka je osuđeno na smrt, a trojica na dugogodišnju robiju.

 

Tri godine nakon toga, 1889. na prvom kongresu Druge internacionale odlučeno je da će se svakog 1. maja održavati demonstracije dok god radnici i radnice ne izbore pravo… Već od sledeće godine taj dan je počeo da se praznuje kao Međunarodni dan solidarnosti radništva.

 

Suština i današnjeg, dakle, praznika, baš kao i onog ustanovljenog u 19. veku, je borba za prava radnica i radnika - za kraće radno vreme, bolje plate, zaštitu na radu, kolektivne ugovore… odgovor na pitanje hoće li u skoroj budućnosti teret pandemije pasti samo na radnička pleća…

 

Popričajmo o ovome, ako ne u protestnoj koloni, a ono bar uz roštilj!

Comments: 0