Međunarodni dan tolerancije

Popuštanje i pregovaranje sa zlom nije tolerancija

Branislava Opranović, 16.11.2021. god.

Svaki novi vek čovečanstvu nesumnjivo donosi mnoga dobra, ali i zla i oprečnosti. Tako je kada je i o toleranciji reč. Svedoci smo da nikada nije bilo više reči o toleranciji, a u isto vreme ni manje tolerancije među ljudima u svetu.

Ne računajući porodično okruženje, te roditelje koji deci (bar tako većina misli) pružaju svakodnevno primere kako se valja tolerantno ponašati prema drugima, šta je to, zapravo, tolerancija sada deca već uče od malena, u zabivištu.

Tu, potom dođemo i do definicije i po koje reči o istorijatu - Smatrajući da je nužno ukazati na sve opasnosti netolerantnosti, UNESCO je na današnji dan, 16. novembra 1995. godine usvojio Deklaraciju o principima tolerancije.

Onda se svi, ili bar, većina nas, ako ne zakunemo, a ono javno izjasnimo da smo za poštovanje i sprovođenje tolerantnosti i tpeljivost prema drugačijem i različitom – i tu se, uglavnom, sve završava, stavlja se tačka. Posao je obavljen, savest primirena i sve je na svom mestu!

Da gotovo u svakoj sekundi ljudskog postojanja i svakom milimetru našeg okruženja imamo i jasno vidimo primere izrazite i opake netolerantnosti,  takođe smo svedoci.        

Dakle, možda je, izlišno nabrajati i samo deklarativno se boriti da se iskoreni netrpeljivost između ljudi različitih verospovesti, nacionalnosti, političkog i/ili seksualnog opredeljenja, načina mišljenja, življenja, oblačenja, ishrane... Jer, svest o toleranciji je samo nešto inicijalno, neki početak, ona sama po sebi nije dovoljna za svakodnevni, normalan život... Treba delovati, a pre toga misliti, posmatrati, čitati, učiti...

U prilog tome: Definicija, pak, između ostalog, donosi i ovo:

"Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u našim svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi. Ona je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju... To nije samo moralna dužnost, to je takođe politički i zakonit zahtev. Tolerancija, vrlina koja mir može učiniti mogućim, doprinosi menjanju kulture rata u kulturu mira…”

Važno pitanje je, međutim, a to se u poslednje vreme, pogotovo, na žalost, u našem okruženju sve ređe naglašava, često zaboravlja i zvanično ne uči – ŠTA SE NE SME SMATRATI TOLERANCIJOM;  KADA JE DOBRO NE BITI TOLERANTAN; KOJE I KAKVE POJAVE I ČINJENJA NE SMEJU DA SE TOLERIŠU… :

“Tolerancija nije koncesija, dobrodušnost ili popustljivost… Ona se nikako se ne može koristiti kao opravdanje za kršenje fundamentalnih vrednosti. Tolerancija treba biti primjenjiva od strane pojedinaca, grupa i država. Tolerancija je odgovornost koja nosi ljudska prava, pluralizam (uključujući kulturni pluralizam), demokratiju i vladavinu zakona. Ona uključuje odbacivanje dogmatizma i apsolutizma i potvrđuje standarde postavljene u instrumentima internacionalnih ljudskih prava…”

Biti tolerantan ne znači tolerisanje socijalnih nepravdi, nasilja i mržnje.

Nulta tolerancija mora postojati na rodno zasnovano, seksualno, digitalno… nasilje, te govor mržnje iz koga neminovno izranja akt zadojen mržnjom, diskriminacijom, ksenofobijom, rasizmom…Ovo se odnosi kako na realan, tako i na virtuelan svet.

Nulta stopa tolerancije za kriminal i korupciju, za organizovanje žurki za vreme kovida, na glupost, na svesno odbijanje opismenjavanja i obrazovanja, na neznanje, na prodaju i kupovinu lažnih školskih diploma… 

Nulta tolerancija na fašizam…, tu nema popuštanja, trpeljivosti, dogovaranja, niti pregovaranja Za fašizam i nacizam ne sme biti tolerancije.

Lica fašizma su mnoga, otvorena i prikrivena i prema takvim dešavanjima, pojedincima, političarima, javnim ličnostim nužno je pokazati nultu toleranciju prilikom javnog ukazivanja na dela koja čine, te njihove verbalne nastupe, jer se fašizam mora glasno i jasno imenovati fašizmom.

Sociolozi kazuju da su mnogi znakovi koji u jednom društvu ukazuju na rane, upozoravajuće oblike fašizma, a to su: Snažan i kontinuirani nacionalizam; prezir prema ljudskim pravima; identifikacija neprijatelja kao sredstvo za ujedinjavanje; suprematija militarizma (vojske); bujanje seksizma; kontrola nad masovnim medijima; opsesija nacionalnom bezbednošću; prepleteni religija i država; zaštićeni korporativni interesi; potisnuta snaga radništva; prezir prema intelektualcima i umetnicima; opsesija zločinima i kažnjavanjem; bujanje kronizma (nepotizma) i korupcije; izborne prevare... Mnogo je primera da fašizam može biti javna ili prikrivena državna politika, dakle, one “snage” koje niko zvanično ne ometa, već nesputano deluju pod prećutnim blagoslovom države.

Bitno je, upozoravaju znalci, da postoji konstantna i otvorenao osuda ovakvih pojava i činjenja, koje ne smeju da, izostajanjem jasne osude, dobiju legitimitet relativizacijom i nereagovanjem nadležnih državnih organa.

Ovaj tekst nastao je uz finansijsku pomoć Evropske unije kao deo projekta “Budi Jedan od aktivnih za solidarnost – Promena je moguća ako delujemo solidarno!” koji Grupa Budi jedan sprovodi u okviru Programa Solidarno za prava svih - podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovoran autor  i Grupa Budi jedan i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.

Comments: 0