Iskustvo u Kini

Damjan Knežević, 06.11.2019.

Moja ljubav prema Kini je počela u ranom detinjstvu. Kao mali sam često gledao filmove, posebno pažnju mi je privukao kinesko-američki glumac Brus Li. Bio sam očaran njegovom pojavom i tehnikama. To je probudilo u meni znatiželju i radoznalost da čitam i raspitujem se za Kinu, kinesku kulturu, umetnost, borilačke veštine i filozofiju. U mom gradu, Novom Sadu, u to vreme nije postojao kineski Kung fu klub, pa sam se upisao na Džudo i nastavio da praktikujem i čitam o borilačkim veštinama. Posebno sam voleo da gledam kineske Kung fu filmove.

 

Pre oko tri godine sam preko jednog prijatelja saznao da u Novom Sadu deluje Konfuči institut u kome profesionalni učitelji iz Kine daju časove iz kineskog kezika i kineske kulture - kaligrafija, kineski ples, Tai či, slikanje... Upisao sam se na časove kineskog jezika, slikanja i kaligrafije. Kineski jezik i pismo se veoma razlikuju od našeg, našem mozgu je to potpuno strano, tako da sam u početku imao teškoća da savladam to gradivo. Kako je vreme prolazilo bilo je sve lakše i interesantnije. Vremenom sam se preko Konfuči instituta upoznao sa više Kineza koji žive i rade u Srbiji. Jedan od njih mi je rekao da na Poljoprivrednom Univerzitetu u Linanu u Kini mogu da apliciram za posao za mesto laboranta u poljoprivrednoj laboratoriji, što je u skladu sa mojom strukom. Aplicirao sam i Univerzitet me je uskoro prihvatio.

 

U martu 2018. sam počeo da živim i radim u Linanu, pored Hangdžoa, blizu Šangaja. Od dolaska pa do danas nisam prestao da se pozitivno oduševljavam Kinom. Iako sam i ranije voleo Kinu sada me je ona potpuno opčinila.

 

Ono što se prvo može primetiti u Kini jeste da su jako dobro organizovani i disciplinovani. Od rane zore na ulici se vide kola koja čiste ulice, radnici koji idu po zelenim površinama i sređuju da svaka vlas trave bude na svom mestu, autobusi i vozovi koji nikada ne kasne... Kina me je jako podsetila na moje detinjstvo u staroj Jugoslaviji i na priče koje i dan danas prate period stare Jugoslavije: bezbednost na jako visokom nivou, kriminal, droga, veći prestupi gotovo potpuno iskorenjeni, nezaposlenost prakticno ne postoji, narod ne razmišlja i ne priča o teškim temama kao što je politika, rat, mržnja prema bilo kom narodu; političke partije ne postoje pa samim tim nema ni razdora u narodu po tim pitanjima, deca nose crvene marame, na ulici i u školama se često čuje identična muzika koju smo sa ponosom slušali i pevali u našem detinjstvu povezana sa komunističkim pokretom, na ulicama se vide zastave i slike sa srpom i čekićem... sve to me je vratilo i podsetilo na bezbrižno detinjstvo.

 

Na Univerzitetu i u mom gradu sam upoznao dosta prijatelja. Kinezi se odlikuju velikom ljubaznošću i gostoprimljivošću. Svima im je stalo da mi pokažu da se mogu osećati dobrodošao i da su spremni da mi u svemu pomognu. Vremenom sam sve bolje i bolje savladavao kineski jezik i samim tim lakše sklapao nova prijateljstva.

 

Za prvi letnji raspust na Univerzitetu nisam mogao dočekati da obiđem čuveni Šaolin manastir. Tamo sam se priključio internacionalnoj školi borilačkih veština u blizini manastira. Preko dana smo trenirali Kung fu, uveče bi često gledali kineske borilačke fimove, obilazili bi Šaolin manastir jednom nedeljno što je meni bio veliki san iz detinjstva.

Koristio sam raspuste na Univerzitetu i nacionalne praznike da obilazim Kinu. Obišao sam dosta gradova, turističkih destinacija, planina i hramova. Od mesta koje sam obišao posebno bih izdvojio najveću pećinu na svetu u Ličuanu, mesto porekla Brus Lija i veliki zabavni park Brus Lija u Fošanu, planine u Guejlinu, najpoznatije kinesko letovalište Sanju, velike gradove poput Šangaja i Šendžena. Obišao sam i vise sela kao gost mojih kineskih prijatelja i bio kum na jednoj svadbi.

 

Posebno interesantno iskustvo za mene je bilo vezano za upoznavanje sa tajnama kineske tradicionalne medicine. Posto sam dosta vremena provodio radeći i učeći kineski jezik, oči su mi se sve više i brže umarale. Vremenom sam primetio da mi je vid prilično zamućen i otišao sam kod lekara na kontrolu. Doktorka mi je rekla da mi je vid oslabio i da bi trebao početi da nosim naočare. Već pre toga sam čitao da se pomoću kineske tradicionalne medicine može popraviti dioptrija. Želeo sam to da probam pre nego sto počnem da nosim naočare. Kontaktirao sam ucitelja Ći Gonga koji je već prilično poznat u Kini. Za zimski raspust sam otišao u jedno mesto kraj mora gde je učitelj Dong već držao seminar Ći Gonga. Brzo smo se sprijateljili, prijatno me je iznenadila njegova ljubaznost i posvećenost isceliteljskom radu. Proveo sam sa njim 7 dana, svaki dan oko 3 sata nasamo, učeći tehnike Ći Gonga. Uveo me je u tajne ove drevne kineske mudrosti, čije sam benefite od samog početka mogao lako i jasno da osetim. Vrlo brzo sam osetio pozitivne promene mog vida kao i celokupnog zdravlja. I kada smo se rastali ostali smo preko interneta u kontaktu. Čitao sam knjige koje mi je on preporučio, stupio u kontakt sa drugim učiteljima Ći Gonga sa kojima me je učitelj Dong povezao i nastavio sam da praktikujem ovu veštinu. Nakon oko dva meseca primetio sam da mi se vid značajno popravio. Otišao sam na kontrolu kod optometriste i dobio od njega odgovor da mi naočare nisu potrebne. Takođe sam osetio da mi se vežbanjem Ći Gonga popravilo raspoloženje, celokupno zdravlje i motivacija.

 

 

Kad mi je ugovor sa Univerzitetom istekao odlučio sam da ostanem u Kini. Sa prijateljima Kinezima koje sam vremenom upoznao sam otvorio firmu za trgovinu, turizam i kulturnu razmenu. Potencijali su ogromni i polako razvijamo posao. Nadam se da će Kina i Srbija nastaviti da imaju odličnu saradnju i da će se naći načina da se našem narodu još više približi kineska kultura.

 b1-portal, 06.11.2019.


Comments: 0

Srodni linkovi: