Koliko smo informisani

Prva godina primene Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći

Pravni tim Grupe Budi jedan

Nataša Pušić Živanov, 20.01.2021.

Prema istraživanju koje je sproveo YUCOM, a kasnije i PRAXIS i A11 Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, jasno je da su građani nedovoljno informisani o pravu na besplatnu pravnu pomoć. Nakon decenijske polemike između advokature, nevladinih organizacija i zakonodavca, na koji način urediti ovu fundamentalnu pravnu materiju i omogućiti pristup pravu i pravdi svim građanima, bez obzira na njihov socijalni i ekonomski status, potpuno i blagovremeno informisanje, naročito onih kojima je sam Zakon prvenstveno namenjen potpuno izostaje.

 

Ko i kada informiše građane o dostupnosti usluge besplatne pravne pomoći? Da li su informacije na web stranicama Ministarstva pravde, gradskih ili opštinskih uprava dovoljne? Mišljenja sam da nisu, a to potkrepljujem i ličnim i iskustvom svojih kolega, odnosno pitanjima koja dobijamo od poznanika, prijatelja, komšija, kao i činjenicom da u 18% jedinica lokalne samouprave nije podnet ni jedan zahtev za pružanje besplatne pravne pomoći (prema istraživanju koje je sproveo Praxis).

 

Pitanje poverenja u rad državnih organa, pa samim tim i onih koji treba da informišu građane, a ja bih svakako dodala i edukuju i poduče je od presudnog značaja, kada pričamo o uživanju prava na besplatnu pravnu pomoć. Decenije nepoverenja u sudsku zaštitu, dugotrajni procesi koji su građane u solidnom finansijskom stanju dovodili do socijalne ugroženosti, bez i da su “zagrebali” pravdu, svakako da veliki broj građana odvraćaju i od same ideje da se nadležnima obrate za pomoć. Da su korenite promene neophodne jasno je svima, a država čiji građani beznadežno odmahuju glavom na pomen zaštite svojih prava i te kako treba da uloži dodatni napor, izvrši neophodne reforme ne samo na papiru nego i u praksi. 

 

Sa druge strane, nesrazmera između onih koji su u stanju socijalne potrebe ili onih koji bi svakako u nju dospeli ukoliko bi plaćali za pravne usluge je ogromna, što u praksi znači da gradski, opštinski ili republički budžet teško da može da izdrži ovaj namet. Građanima treba da bude jasno da besplatna pravna pomoć nije suštinski besplatna, odnosno krajnji korisnik ne plaća za uslugu koja će mu biti pružena, ali plaćamo svi mi zajedno kroz porez puneći budžetsku kasu. Advokati koji su se prijavili i na listi su pružalaca besplatne pravne pomoći, plaćeni su za svoj rad po posebnoj tarifi. Zaposleni pravnici u gradskim ili opštinskim upravama za svoj rad dobijaju platu. Upravo iz tog razloga, građani imaju pravo da budu informisani i to ne samo o postojanju Zakona (jer teško se može očekivati da prosečan građanin sam čita i tumači zakonske odredbe), nego i o stručnosti, profesionalnosti, a pre svega dužnosti državnih službenika da mu pruže takvu vrstu informacija, da ga edukuju i upoznaju sa mogućnošću korišćenja usluge besplatne pravne pomoći. To nas vraća na prvu rečenicu ovog pasusa, da li je obezbeđeno dovoljno sredstava za pružanje besplatne pravne pomoći u gradskim i lokalnim budžetima, naročito uzimajući u obzir nejednaku razvijenost i ekonomku snagu pojedinih, te da li bi informisanje građana, koje je očigledno izostalo, dovelo do nemogućnosti ispunjenja ove obaveze na lokalnom nivou?

 

Zakonodavac je doneo Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i podzakonska akta koja ga dalje razrađuju i omogućavaju njegovu primenu, učinjeno je to sa zakašnjenjem, ali je ipak učinjeno i dostupno je javnosti na stranici Ministarstva pravde. A šta se dešava u praksi? Da li informacija da postoji ovakva usluga zavisi od volje, znanja, integriteta pojedinca koji je zaposlen u nekoj od uprava ili javnih institucija? Ko je dužan da građaninu pruži informaciju da možda ima pravo na besplatnu pravnu pomoć? Da li je sveobuhvatna kampanja nakon donošenja Zakona bila neophodna i zašto su svi ućutali?

 

Setimo se svakodnevnih polemika, naročito između predstavnika advokata i organizacija civilnog društva, gotovo da nije bilo medija u kojem jedni i drugi nisu gostovali, suprotstavljajući mišljenja, ponekada i uz vrlo teške reči i pretnje tužbom. Donošenjem Zakona sve je utihnulo. Sem par organizacija civilnog društva koje su se dugi niz godina bavile pružanjem pravne pomoći i podrške najugroženijima među nama, nekog većeg oglašavanja, ni od strane advokata, ni od strane nadležnih u gradovima I lokalnim samoupravama nema, a podaci o tome sa kakvim se sve problemima i izazovima susreću u prvoj godini primene Zakona praktično nema. Izveštaj Ministarstva pravde je po mom mišljenju šablonski, set pitanja na koje su pružaoci besplatne pravne pomoći i podrške odgovorili i u vidu obaveznog godišnjeg izveštaja dostavili Ministarstvu pravde, dok svi mi koji smo “terenci” i u svakodnevnom susretu sa građanima baratamo ipak malo drugačijim informacijama koje su me navele na zaključak da građani mnogo češće odustaju i od pokušaja da ostvare neko svoje pravo, nego da ulaze u čuvenu arenu “fali još jedan papir” naročito usled nedovoljne informisanosti, straha da nemaju pravo čak ni da pitaju, jer na kraju krajeva sistem čine ljudi i od njegovog/njenog integiteta, profesionalnosti i znanja, a na žalost u našoj stvarnosti i raspoloženja, često zavisi i odgovor koji će stranka dobiti.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta Grupe B1 “Budi jedan od aktivnih”  uz finansijsku podršku Ambasade Kraljevine Holandije kroz MATRA program. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost autora  i ne mora nužno odražavati stavove Ambasade Kraljevine Holandije.

 

Comments: 0