Sunce tuđeg neba

Nevena Radosavljević (Leposavić, Srbija, KiM), 02.10.2019.

Dok plaćam kafu skoro 4 evra, ne mogu da se ne otmem razmišljanju, po ko zna već koji put, koliko bi to koštalo „kući“. A i to „kući“ je odavno postalo upitno gde je. Tamo negde na severu Kosova, platila bih za istu količinu, ali definitivno bolju (tursku!) kafu plus vodu nekih 40 dinara iliti nešto više od 30 centi. Dakle, 10 puta više. Tamo negde, isto kući, u Beogradu, ista kafa bi bila oko 120 dinara, možda i malo više. Tri, četiri puta manje, nije ni to za zanemariti.

 

No, umesto o kafi, koja mi je očigledo i te kako bitna, valjalo bi i da se predstavim. Moje ime je Nevena Radosavljević. Imam 26 godina i već treću godinu za redom živim van Srbije. Rodjena sam na severu Kosova, odrasla i završila srednju školu u malom mestu po imenu Leposavić. Nakon toga, osnovne studije novinarstva završila sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Mnogo puta tokom osnovnih studija razmišljala sam da je odlazak u inostranstvo maltene nemoguć za mene. Oduvek sam želela da, koliko god mogu, doprinesem svom društvu i zajednici. Ok, znam da zvuči kao kliše, ali stvarno sam imala tu zamisao. Onda sam završila osnovne studije. Kad studirate novinarstvo na FPNu, stvorite neki moralni kompas, da ne možete da vidite sebe u bilo kom mediju u Srbiji. Barem ja nisam mogla. Mnoge moje kolege su se zapošljavale, radile za oko 30 000 dinara i kako se to obično kaže, preživljavale. Umesto da  se i sama bacim na traženje posla, rešila sam da upišem master studije. Kada je došlo do toga da izaberem koji smer, znala sam da definitivno nije novinarstvo. Smatrala sam da sam već ovladala tehnikama novinarstva i da bi to bilo samo gubljenje vremena. A iskreno, politika i međunarodni odnosi su uvek više bili „moja stvar“. Kada sam i konačno shvatila, uz veliku pomoć prijatelja koji su me dobro poznavali, da želim da upišem studije mira, regionalni master program na FPNu, pitanje finansiranja postalo je glavno. Dolazim iz radničke porodice koja živi na selu, na šta sam i više nego ponosna, u kojoj je samo jedan roditelj u to vreme bio zaposleni, ali upkos tome moja porodica rešila je da me podrži, iako to definitivno nije bilo lako. 1500e za školarinu definitivno nije malo za prosečnu platu porodice koja živi na severu Kosova. Prošlo je tačno tri godine otkad sam upisala taj master i još uvek ga nsiam završila. Evo zašto i kako.

 

Samo par dana nakon početka studija mira u Beogradu, Fondacija Konrad Adenauer u Beogradu raspisala je konkurs za studiranje u Nemačkoj. Iako sam već bila njihova stipendistkinja u Srbiji, nisam mislila da imam šanse da dobijem stipendiju za Nemačku. Ali, opet na nagovor prijatelja, bez kojih bi što šta u životu bilo teško, aplicirala sam. I već znate odgovor, dobila stipendiju za jezik i školovanje u Nemačkoj. Tako je sve počelo.

 

Provela sam 6 meseci u Manhajmu učeći nemački (što je, iskreno govoreći, bilo poprilično teško jer sam jedva znala koju frazu iz partizanskih filmova), a nakon toga upisala i masterirala studije mira i bezbednosti u Hamburgu. Neznajući šta me čeka posle, poslala sam mnogo aplikacija za poslove i stažiranja širom Evrope, ali iskreno, neke sam i uputila na oglase u Srbiji. Na kraju, dobila sam praksu u Evropskom parlamentu u Briselu, u departmanu za bezbednost. Wooohooo, sjajne vesti zar ne?! I sama sam se neverovatno radovala i jedva verovala da je istina. Još 5 meseci, negde u Evropi, u srcu Evropske unije, čekalo je na mene. I još jedna selidba, naravno! To je teži deo priče. Dok su prolazili ti meseci, sve više sam shvatala da bih svoj fokus volela da vratim na akademski rad. Samim tim, u međuvremenu sam aplicirala za doktorske studije Škole za istočnu i jugoistočnu Evropu sa sedištem u Minhenu. I to je upravo mesto odakle ovo pišem i gde je kafa skoro 4 eura. Od avgusta ove godine, zvanično sam student doktoskih studija na Ludvig Maksimilan Univerzitetu u Minhenu sa  stipendijom Fondacije Konrad Adenauer.

 

Uspešno smo prešli put od toga kako sam ja došla do ovde, ali kako je to zapravo i šta je bolje ili lošije nego kući? U početku, kada sam se tek preselila, mislila sam da ću se vratiti kući čim se studije završe. Međutim, kako vreme odmiče, počinjete da razmišljate drugačije. Godi vam što je prevoz na vreme, što su sva vaša prava poštovana, što na fakultetu ne učite samo to što piše u knjizi, nego se pre svega vrednuje vaše mišljenje, što vas profesori pitaju za mišljenje, što možete priznati da ne znate nešto i to je sasvim u redu, jer želite da učite i napredujete. Na kraju krajeva, školarine su jako niske i uz to dobijate semestralnu kartu za prevoz. Kada sam se upisala na fakultet na početku doktorskih, šta mislite koliko sam platila upis? Pa... bilo je besplatno. Ne želim ni da razmišljam koliko hiljada evra to košta u Beogradu. Mnogi kažu da je Nemačka isuviše striktna, da se u njoj isuviše poštuje red... Ali valjda zato ovako dobro i funkcioniše.

 

Sa druge strane, ne postoji dan da mi stvari ne nedostaju. Ko god je rekao da je lako odseliti se iz svoje države, pa slagao vas je. Nije lako. Ni najmanje. Iako je ovde sve funckionalnije, organizovanije, uvek će biti tuđe. Već je evo treća godina kako sam napolju, i dalje nije lako. Nedostaje vam porodica, prijatelji, poznanici... Nedostaje vam čak i hrana, pa gde god odete tražite balkanski restoran. Pored toga, uvek sa sobom imam dzezvu i par pakovanja naše kafe (rekoh već da mi je bitna)... Tako to uglavnom ide. Nedostaje vam otvorenost naših ljudi, lakoća razgovora... Ali vam definitvno ne nedostaje konstantan stres i nervoza koji gutaju svu razigranost duha ljudi na Balkanu. Ali na kraju krajeva, uprkos svemu što vam fali, ne želite da se vratite nazad. Kažu da to tako ide kad se odseliš, teško je da se vratiš. Navikla sam odavno na duge razgovore preko skajpa, „online“ pivo sa prijateljima, lošu hranu i nostalgiju.  Presrećna sam kada se vratim kući ali sam srećna i kada se vratim nazad ovom inostranom domu. Da li bih sada mogla nazad? Ne znam. Naviknete na sve pogodnosti koje vam bolje razvijena država pruža, naviknete na red, na poštovanje, na neku vrstu standarda iako i dalje živite sa studentskom stipendijom.

 

Da li sam na kraju krajeva uspela da dočaram razliku između života „tamo i ovde“, ne znam. Nazvala sam ovo moje pisanije „sunce tuđeg neba“ dok mi u glavi odzvanja čas Prljavi inspektor Blaža, čas Neozbiljni pesimisti. Ne znam kao drugačije da ga nazovem. Možda je ovo nebo tuđe, ali ne greje loše. Barem ne za sad.

 

Šta će biti nakon što završim doktorske studije ovde, iskreno ne znam. I moja majka bi to volela da zna, ali ja odgovor nemam. Kao i sve do sada: videćemo.

 

Do tada, uživajte u dobroj, jeftinoj domaćoj kafi uz koju obavezno ide voda.  

b1-portal, 02.10.2019.


Comments: 0