Akcija Grupe B1 za pomoć deci porodice Ristić

Čovek je srećan kad može drugog da usreći

Branislava Opranović, 21.9.2021. god.

Novosađanka Slađana Ristić ima 39 godina. Lepa je, vedra i negovana žena. Oči joj se cakle i titraju kao na zejtinu. Sagovornika gleda pravo u oči i osmehuje se, kao da je svakog trenutka spremna da ga srdačno zagrli. Dok govori maše rukama, otvoreno i slikovito objašnjava. Često se smeje. Lavica je u horoskopu. I u životu.

Ona i suprug Momčilo imaju troje dece – desetogodišnjeg Stefana i trogodišnje blizance Kristinu i Veljka. Blizance je Slađana na svet donela, nakon trudnoće s ozbiljnim, čestim komplikacijama, posle samo šest i po meseci. Porođaj je bio vrlo težak. Ozbiljne zdravstvene i po život opasne teškoće bebe su imale već prvih trenutaka po rođenju. Lekari su, ipak, uspeli da se izbore za njihove živote. Majka je prvi put videla svoju decu 20 dana nakon što ih je rodila! Deca, konstatovali su lekari, imaju cerebralnu paralizu i kasne u razvoju. Porodica u šoku i brizi. Sve njih Slađana teši, kaže da će sve, vremenom, biti u redu i lavovski drži glavu gore!       

Od tada, pre tri godine i tri meeca, njena životna borba traje. I ne prestaje!

-Zdravstveni sistem u našoj zemlji, na žalost, nije u potpunosti naklonjen deci kojoj je nakon rođenja potrebna permanentna pomoć – kaže Slađana. - Ono što za razvoj dece sa ovakvim smetnjama može i pruža Dečija bolnica u Novom Sadu ni blizu nije dovoljno – svaka četiri meseca, nakon konrole fizijatra, 5 do 10 dana vežbanja po pola sata. Potrebe dece iz cele Vojvodine su velike, gužva je, valjda je malo zaposlenih… A, deci su potrebne svakodnevne vežbe, radna i fiziklna terapija, defektolog, logoped… Naročito je važno da se njihovom mentalnom i fizičkom razvoju do pete godine, kažu stručnjaci, posveti maksimalna pažnja. A, za adekvatnu i svakodnevnu brigu u privatnim ordinacijama potrebno je više novca nego što porodica sa prosečnim primanjima može da izdvoji. Obratila sam se Fondaciji Aleksandar Šapić i akcijama smo uspeli da sakupimo deo novca za neophodnu negu i vežbe naše dece. Dok ne napune pet godina, izračunali smo, samo za vežbe – deca pet dana nedeljno idu naizmenično kod defektologa, logopeda, na radnu i fizikalnu terapiju, te na senzorsku integraciju – nam je potrebno pet miliona dinara! Srećom, članovi, korisnici Fondacije se međusobno pomažu. Mi smo za malog Boška, kome je nedavno bila potrebna pomoć, uplatili sa našeg računa 100.000 dinara, a nedavno je iz svog fonda, jedna gospođa nama uplatila  istu svotu novca! Hvala. Čovek je srećan kad može drugog da usreći!

Slikanjem za Kristinu i Veljka

 

Zadivljeni borbom Slađane i Momčila Ristića za zdravlje njihove dece Kristinu i Veljka, kao i njihovo mesto u svetu koji ih okružuje, umetnik Mihajlo Agbaba i Grupa Budi jedan odlučili su, puna srca, da im pruže podršku i pod svoje okrilje prihvate i okupe i sve druge, građane, pojedince, udruženja i institucije koji su radi da se bore sa ovom porodicom i pomognu im.

Mihajlo Agbaba i Grupa Budi jedan (Grupa B1) uz podršku Gradske biblioteke Novi Sad ogranak „Đuro Daničić“ vas najsrdačnije pozivaju da u nedelju, 26. septembra od 13 do 18 sati na uglu Dunavske 1 budete sa nama i učestvujete u humanitarnoj akciji, koja će borbu porodice Ristić učiniti lakšom, a put do uključivanja dece, Kristine i Veljka u svakodnevni samostalan život – mekšim, podnošljivijim, manje bolnim, kraćim i izvesnijim.

Trideset slika i radova Mihajla Agbabe biće izloženo i dostupno za prodaju, a sav prihod namenjen je porodici Ristić. Istovremeno članovi Grupe budi jedan informisaće vas o svakodnevnim izazovima, problemima, diskriminaciji kojima su osobe sa invaliditetom i članovi njihovih porodica izloženi, te uputiti u načine kako svako od nas sopstvenim aktivizmom i zalaganjem može da doprinese pozitivnoj promeni  za život sa dostojanstvom ovih naših sugrađana.

 

Budi jedan od nas, budi solidaran!

Slađana ima veliko razumevanje porodice i podršku Maxi komerca, preduzeća u prodavnici gde je poslovođa, što joj predstavlja važnu i neophodnu pomoć. Često je primorana da hitno s posla ode kući, ili uzme slobodne dane kada su deca bolesna. Deca idu u vrtić gde se njima bave pratioci, koji su plaćeni iz gradske kase, a obezbeđuje ih škola Dr Milan Petrović. Ti ljudi su za tako težak i odgovoran posao plaćeni 200 dinara na sat. Naravno, njihova požrtvovanost i znanje se razlikuju od osobe do osobe. U današnje vreme čim deci, njenoj i svakoj drugoj, malo procuri nos, iz vrtića ih šalju kući. Tada nastaju velike poteškoće, jer, na žalost, pratioci nisu plaćeni za rad sa decom kod kuće, samo u vrtiću! Nije predviđeno!    Apsurd, nerazumevanje i nebriga!

Nije predviđeno ni adekvatno opremljeno ni mesto, prostor gde se u vrtiću pratioci dodatno bave decom sa posebnim ptrebama. Tako, Kristina i Veljko po godinama spadaju u mlađu grupu dece, za koje nije predviđeno da nose pelene, te stoga nema ni mesta gde bi pratioci mogli da im promene pelene, koje oni još uvek moraju da nose! Presvlače ih po ćoškovima i u kupatilu, ili su, pak primorani da odlaze u odeljak vrtića gde su smeštene jaslice, gde postoji prostor za menjane pelena.

-Deca su sve zahtevnija što su starija, malima je potrebna veća i posebna briga, a Stefanu zasebna soba – kaže Slađana. Ali, dobro je što se nama nekako uvek desi neka sreća u nesreći, takav nam je životni put i sudbina! Bili smo 18,5 godina podstanari, a sad, evo već dva meseca imamo svoj stan! Čudo! Odlučila sam da pokušam i prošli smo na gradskom konkursu za kupovinu solidarnih stanova, po nižoj ceni kvadrata. Bili smo na petom mestu od šest! Sada imamo svoj dom, a naš Stefan ima svoju sobu. Tako smo srećni zbog toga. On je pametan i vredan dečak, dobar đak, pažljiv prema sestri i bratu, meni puno pomaže oko njih. Digli smo, nedavno i kredit za auto, koji nam je neophodan i zbog svakodnevnog odvoženja dece na razne vežbe… Deo novca za brigu o deci u privatnim klinikama smo takođe obezbedili preko Fondacije… Pa, eto, sve se nekako namešta na dobro! A, mi guramo!

A, šta bih ja želela? Mislite, samo za sebe…? – razrogačenih očiju od iznenađenja, Slađana na naše pitanje, odgovara pitanjem. - Pa, ne znam… Možda da se ponekad malo isključim, ali da znam da su mi deca na sigurnom, da su zbrinuta i da su dobro. Da, da odem, malo da slušam tamburaše!

Comments: 0