Beskućnici van sistema: Kako do famoznih sto evra

Nehotice zaboravljeni, ili nepredviđeni?

FB Svratišta za beskućnike
FB Svratišta za beskućnike

Branislava Opranović, 13.05.2020.

Tekst je preuzet sa autonomija.info

Deo građana Republike Srbije – a sudeći po dosadašnjim objavama Vlade Republike Srbije, te nadležnih državnih organa zaduženih za primenu i sprovođenje odluke o pomoći od sto evra za sve punoletne građane – sva je prilika nije računat, nije predviđen, te nije ni ubrojan u one kojima takođe pripada famoznih sto evra. Reč je o našim sugrađanima, delu građana beskućnika, po građanskim i ljudskim pravima, izjednačenim sa svima „ostalima“. Ili bi bar tako trebalo da bude, sudeći po onome što piše. U Ustavu.

 

A, u onim, pak, papirima i papirićima, propisima i propisčićima, uredbama i uredbicama, usmenim, glasnim, tihim, zanesenim, zabrinutim, optimističkim, uspešnim, predizbornim, pandemijskim, vanrednim i redovnim, televizijskim i uličnim, zvaničnim i nezvaničnim, Njegovim i Njenim i sličnim, inim izjavama (što nisu Ustav, niti proizilaze iz njega) – šta tamo stoji? Pažljivom promatraču neće promaći da tamo ne stoji ni slovo od odgovora na pitanje – Kako će ti Nepredviđeni doći do sto evra spasa i novog, beskorona početka?

 

Od početka ove nedelje, kako je najavljeno, u Srbiji je krenula kampanja (po rečima ministra finansija Siniše Malog) u okviru koje će građanima biti objašnjen način prijavljivanja za dobijanje uplate od 100 evra, koliko, po odluci Vlada Republike Srbije, u narednom periodu, kao jednokratna pomoć nakon krize izazvane kovid pandemijom pripada svim punoletnim građanima Srbije.

Procedure i tehnika kako do tog novca, menjale su se ne jednom do sada. Ostalo je neizmenjeno, znano je i obnarodovano da će se novac automatski isplaćivati penzionerima i korisnicima socijalne pomoći, koji su u bazi Centra za socijalni rad. Posebno je naglašeno, bez obzira na kategoriju stanovništva, da je za prijavu nužno posedovati važeću ličnu kartu.

Upravo taj navedeni uslov pokazuje da Vlada Republike Srbije, te nadležni državni organi koji odluku treba da sprovedu u praksi – nisu prepoznali jednu kategoriju stanovništa.

 

Građani Republike Srbije, dakle, u stanju beskućništva, a bez lične karte, kao i oni koji se ne nalaze na spisku Centra za socijalni rad, a u stanju su socijalne potrebe – neće biti u mogućnosti da dopru do ove novčane pomoći namenjene svim građanima, te, tako nepredviđeni, nisu u istom položaju sa svim ostalim građanima!

 

Nehotično zaboravljeni, ili nepredviđeni? Valjalo bi ga, ako je tako, hitno ispraviti, bar u najavi (a, potom kako svima… ). Jer, pravo na novčanu pomoć trebalo bi da imaju svi građani – i oni koji imaju ličnu kartu i oni koji je ne poseduju; oni koji jesu na spisku Centra za socijalni rad i oni koji su u stanju socijalne potrebe, a nisu na spisku Centra, dakle nisu u sistemu socijalne skrbi. Na pomoć imaju podjednako pravo i ljudi u sistemu, kao i oni van njega.

 

Kada je reč o beskućnicima u Vojvodini, putem kontakata sa stručnim saradnicima i zaposlenima u Dnevnom Svratištu za beskućnike u Novom Sadu – ( ovakvo Svratište, gde beskućnici mogu da reše neka od svojih socijalnih i građanskih prava, u Vojvodini postoji samo u Novom Sadu, u drugim gradovima ne) – došli smo do saznanja da bi ih ova nepravda, sasvim izvesno, mogla pogodi i dodatno otežati njihov i ovako turoban život i položaj.

 

Nakon istraživanja, a koje se odnosi samo na vreme od početka godine do danas, naročito računajući period vanrednog stanja izazvanog pandemijom, došli smo do saznanja da ljudi u stanju beskućništva, a koji su se javili Svratištu (ili ih je policija dovela) ima 79. Ovaj broj valja uzeti s rezervom, dakle osnovano se sumnja da ih je mnogo više, zbog objektivne nemogućnosti dolaženja do drugih i drugačijih preciznijih podataka, s obzirom na prirodu života beskućnika. Socijalni radnici smatraju da samo trećina od postojećih beskućnika dolazi u Svratište (na nekoj su evidenciji). Nisu svi beskućnici za vreme vanrednog stanja sklonjeni s ulice, niti su se svi javili u Svratište. Neki su bili samo jednom, pa su nestali, neke je policija odvela u Svratište, a neke odvela u zatvor, neki su smešteni u neke druge ustanove, neki se još uvek „uspešno“ kriju…

 

Po dostupnim podacima i evidenciji, beskućnici, njih 79, se dele u nekoliko grupa, po saznanjima do kojih su mogli da dođu socijalni radnici u Svratištu za beskućnike: Njih 9 nisu u sistemu – ne poseduju ni ličnu kartu, niti su primaoci socijalne pomoći (nisu na spisku Centra za socijalni rad; njih 10 nisu u sistemu – poseduju ličnu kartu, ali nisu primaoci socijalne pomoći, a nefunkcionalni su, nemaju mogućnosti da se sami ostvare svoja prava zbog mentalnih, ili drugih poteškoća; neki ne poseduju nikakav dokument, nisu ni na kakvom spisku (čak ni Svratišta gde ponekad dolaze), jer je od njih nemoguće dobiti bilo kakve podatke; neki su završili u zatvoru (trenutno se tamo nalaze), jer su kršili policijski čas, a nisu imali dokumenta; u isto vreme su ljudi sa mentalnim oštećenjima (nisu ni mogli imati saznanja o tome da je pandemija, uveden policijski čas, da vanredni stanje podrazumeva neka ograničenja u ponašanju i kretanju…)

 

Ako se svemu ovome doda da mnogi od beskućnika, ili ljudi u stanju socijalne potrebe, a van sistema, nisu u mogućnosti da budu obavešteni o svojim pravima (nisu im dostupna sredstva javnog informisanja i komunikacije; nisu pismeni, ili su u nemogućnosti da racionalno rasuđuju i primaju informacije, te da delaju i dođu samostalno do svojih prava – jasno je i očigledno da je jedna grupa građana potpuno zaboravljena, a u okviru kampanje objašnjenja i uputstava o tehnici dolaženja do pomoći od 100 evra, dakle ostvarivanja jednakih prava za sve građane – potpuno zanemarena. Nehotice zaboravljeni, ili nepredviđeni?

 

Comments: 0