Međudržavni sporazumi i posebni zakoni

Suzbijanje konkurencije i finansijski monopol

Grupa Budi jedan, 28.07.2020.

Nevolja na našim prostorima u oblasti javnih nabavki je, između ostalog, i to što država, pokazala je praksa, čini sve da suzbije konkurenciju i da svojim biznis partnerima i sebi napravi dobre ugovore i dobre poslove, te obezbedi  finansijske monopole.

 

Nedopustivo je što se u nemalom broju slučajeva, na žalost, dešava, da postupak javnih nabavki  sadrži ponudu samo jednog ponuđača. Jer, upravo to baca sumnju na legalnost izbora ponuđača i otvara pitanje da li je tome prethodio uzajamni dogovor naručioca i ponuđača robe ili usluga.

 

Od sto javnih nabavki koje su tokom 2019. godine sprovedene u Srbiji u čak više od 70 slučajeva nije bilo konkurencije pokazaju istraživanja topličkog Centra za demokratiju i ljudska prava. Od sto takvih ugovora u 72 slučaja postupka nije bilo konkurencije, u 19 je bilo samo dva ponuđača, a samo u 9 postupaka ih je bilo tri ili više.

 

Treba naglasiti da nisu sporne samo javne nabavke, već i o javno privatnim partnerstvima i  međudržavnim sporazumima.

 

Novi zakon o javnim nabavkama koji se primenjuje od ove godine usklađen je sa normama EU, te, u odnosu na dosadašnji, u nekim segmentima poboljšan.  Tako je podignut prag, pa ne mora biti javnog nadmetanja ako je iznos nabavke manji od milion dinara (ranije je taj prag bio dvostruko niži).

 

Upozorava se da su u našoj zemlji najveći problem one najveće, najskuplje javne nabavke, koje se sprovode ili na osnovu međudržavnih sporazuma (direktno se dogovori koja firma će da dobije posao) ili na osnovu posebnih zakona koji se donose za jedan ili vise sličnih slučajeva.

 

Sto najvećih poslova u Srbiji ( 2019.) vredni su 2,86 milijardi evra, što je inače četvrtina  budžeta. Prosečna vrednost posla sklopljena  sa državom je oko 28 i po miliona evra.

 

Na pitanje kuda ide taj novac mogli bi, sva je prilika, da odgovore, to je njihov posao, državni organi i institucije, tužilaštva i sudovi, a građani mogu samo da naslućuju.  Nesumnjivo je da jedan deo novca ide za realizaciju tih poslova. Ostatak, međutim, najverovatnije, ide u neke privatne kase i džepove.

 

Precizan odgovor gde je nestao deo novca, te zašto smo za mnogo para dobili malo kvaliteta, ili lošije puteve, kraće pruge i slično, mogu dati samo nadležni.

 

Sudeći po netransprentnosti ima mesta sumnji da je mali broj nabavki u ovoj zemlji regularan. U prvih sto ugovora prosečan broj ponudjača je 1,42 po nabavci, a ima ih 122.000.

 

Čak i ako neke od tih nabavki i nisu nameštene, mnogi poslovni ljudi na osnovu dosadašnjeg lošeg iskustva ne veruju u valjanost čitavog postupka, te zbog te sumnje ni ne žele da gube vreme učestvujući u takvoj igri. Ne žele da rade zaludan posao.

 

Temeljno delovanje državnih organa, njihov rad na ispitivanju sumnjivih postupaka javnih nabavki i zahtev da JN budu što transparntnije, sasvim sigurno bi ohrabrilo i građane da revnosnije kontrolišu proces JN.

 

Projekat je finansiran od strane Evropske unije
Projekat je finansiran od strane Evropske unije

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne mora nužno odražavati stavove Evropske unije.

Projekat “Monitoring javnih nabavki o oblasti socijalne zaštite u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini” Grupe Budi jedan je sastavni deo projekta Balkan Tender Watch koji je podržan i finansiran od strane Evropske unije.

Comments: 0