Snaga tri žene: Za osetljive i marginalizovane

Bitka protiv usuda siromaštva i zlostavljanja

Branislava Opranović, 26.05.2021.

Strah, nemoć, bolest, fizička i materijalna zavisnost, sramota… ovo su samo neki u nizu razloga zašto zlostavljani ljudi najčešće sakrivaju svoj položaj, patnju i strašan život žrtve. O njima, pre svih - ženama, deci i starim ljudima - malo se zna, u odnosu na stvarni broj ovih ljudi u našem svakodnevnom okruženju.

 

Udruženje Snaga porodice iz Novog Sada bavi se brigom o ljudima iz osetljivih grupa – deci, mladima, starima, Romima… Snaga porodice oličena je u snazi, znanju i višedecenijskom iskustvu tri izuzetne žene - psihološkinje i psihoterapeutkinje Jelene Zorić, pedagoškinje i psihoterapeutkinje Stane Todorić Jovanović i socijalne radnice Ružice Zećirović Srbljin.

 

-Poteškoće koje ljudi iz osetljivih i marginalizovanih grupa imaju su vrlo kompleкsne, a tiču se siromaštva, isključenosti, nasilja, zlostavljanja. U našem radu, pružajući podršku ovim grupama stanovništva, došli smo do zaključka da je nasilje na našim prostorima, na žalost, vrlo rasprostranjeno – kaže socijalne radnice Ružica Zećirović Srbljin.

 

Društvo se, uglavnom, bavi nasiljem nad ženama i decom, dok je nasilje nad starim i nemoćnim, bolesnim ljudima negde zanemareno, nije dovoljno vidljivo, a činjenica je da je veoma često.

 

- Razlog za to vidimo i delom u tome što se upravo radi o bolesnim i nemoćnim licima koji nemaju mogućnost da se obrate institucijama. Oni su izolovani i zavisni, najčešće od svojih zlostavljača. Posebnu poteškoću predstavlja i okolnost da su to, što je bolna činjenica, najčešeće njihova deca i srodnici – dodaje  Ružica Zećirović Srbljin.

 

Razlozi zašto se o nasilju i zlostavljanju nad starim licima malo zna, po rečima gospodje Zećirović su njihova nemoć usled godina, neretko su pritisnuti bolešću, te fizički i materijalno zavisni. Sve to izaziva strah. Ne treba ni slučajno prenebreći činjenicu da stari ljudi osećaju i veliku sramotu, te ih pritiska i teškoća da prijave onog  koji je prema njima nasilan, jer su to, neretko,  njihova deca, za koju su često vrlo emotivno vezani, te se u takvim slučajevima javlja i sukob lojalnosti. Ovome treba dodati i manipulaciju i učenje od strane njihovih staratelja. Na posletku, tu je i uverenje da nemaju izbor i da neće biti podržani od strane sistema.

 

Situacije nasilja eskalirale su tokom perioda pandemije Covid 19, jer su  stara i bolesna lica zbog celokupne situacije došla u još otežaniji položaju nemoći i zavisnosti od drugih. Oni nisu bili u stanju da se staraju o sebi, idu kod lekara, uzimaju namirnice, izlaze, pa je to dodatno bilo frustrirajuće za njihove staratelje i srodnike, a u odnosu na njih, još više ih je morio osećaj bespomoćnosti.

 

-Kada je u pitanju nasilje nad ženama, situcaija tokom vanrednih mera je otežala njihov položaj i takođe je došlo do veće esklacije nasilja. Naime izolacija u kojoj su se svi našli izazvala je štetne posledice na mentalno zdravlje ljudi, narasle su tenzije, broj nezaposlenih, što je dodatno uticalo na pojačanu agresivnost i ispoljavanje nasilja. Kod počinilaca je i postojala svest da „žrtve nemaju kud“, dok su se žene uglavnom tako i postavile - manje su se obraćale sigurnoj kući i policiji. One su se bojale reakcije nasilnika, povratka u kuću kad prođu hitne mere. Žene su više bile usmrene na SOS centar, gde su dobijale prvenstveno psihološku podršku koja im je u tim momentima bila najpotrebnija.

 

Na pitanje zašto žene trpe nasilje, psihološkinja Jelena Zorić odgovara:

-Žene trpe nasilje prvenstveno usled straha po sebe i svoj život, a i život dece. Sledeći razlog tome je ekonomska zavisnost.  Naučeno funkcionisanje po principu naučene bespomoćnosti takođje ženu sprečava da reaguje. Ne treba prenebreći ni činjenicu da često i vole svoje partnere, a smatraju i da su zajednička deca takđe razlog za ostanak u toj zajednici. Izostanak podrške okoline, ili  uverenja da je zapravo i nema i da ih niko neće razumeti, te podržati, takođe predstavlja taj put nedaća i  tame, te visoki breg koji se ženama čine nepremostivim. 

 

Poseban problem kada je u pitanju odluka da se napusti nasilnik predstavljaju uverenja žrtve. Dug je spisak uverenja sa kojima se stručnjaci iz Udruženja Snaga porodice, kao pomagači, susreću u ovakvim slučajevima.

 

-Pre svega, žrtva se oseća ugroženom i u strahu je, jer veruje da će nasilnik, ako ga ostavi, ubiti i nju i decu. Uverenja koja opravdavaju nasilnog partnera kazuju da žena misli u pravcu: Ume da bude dobar, nije loš čovek, to je sve posledica njegovog lošeg detinjstva. Sledi uverenje u vezi sa krivicom: Bolje da ostanemo zajedno zbog dece, ako ga ostavim ja ću biti kriva i deci. Jaka su prepreka i uverenja u vezi sa moralnošću,odgovornošću i osećajem dužnosti. Često dolazi i do poricanja  očigledne situacije, te i nerealnih očekivana: Ako bi prestao da pije, promenio bi se! Žena je, usled svoje zavisnosti, često uverena da će ako ostavi nasilnika ostati sama, da nikada neće naći drugog partnera i da neće imati od čega da živi – iznosi Jelena Zorić.

 

Sve ove okolnosti  otežavaju rad i pomoć žrtvama, jer se žrtve nasilja upravo zbog ovih stavova često vraćaju svojim partnerima i nastavljaju da trpe nasilje. Situacija se usložnjava sa činjenicom da su u pojavi nasilja često prisutna i deca koja nemaju mogućnost da odluče da izađu iz nasilja, već u potpunosti zavise od odluke svojih roditelja.

 

-Činjenica je da sa jedne strane imamo veliki broj prijava za nasilje, što može da govori o porastu nasilja, ali i o tome da su žene, odnosno žrtve nasilja spremnije i osnaženije da o nasilju otvoreno govore i da traže zaštitu. Međutim, nemojmo da zaboravimo da teški i dugogodišnji oblici nasilja ipak često i dalje ostaju van institucionalne zaštite. 

 

Prilikom izlaska iz nasilja – upozorava Stana Todorić Jovanović -  žena je najugroženija od težih oblika nasilja, pa i onih sa smrtnim ishodom, tako da mi kao pomagačimo moramo da vodimo računa o tome da taj izlazak bude što bezbedniji.

 

Nasilje je društevna pojava koja ima različite uzroke i dalekosežne i mnogobrojne posledice i požrtvu, decu, a i po nasilnika. Stručnjakinje iz Snage porodice naglađavaju da je zbog toga je jako važno raditi ne samo sa žrtvom nasilja, pružati joj podršku, osnaživati je, već je potrebno raditi i sa decom koja često ostaju van našeg vidokruga, jer se prvenstveno bavimo majkom kao žrtvom. Takođe je potrebno, smatra pedagoškinje i psihoterapeutkinje Stana Todorić Jovanović, raditi sa počiniocima nasilja, ali ne samo putem sankcija, veći i kroz terapijski proces, gde to nije kontraindikovano, jer na taj način takođe pružamo podršku žrtvi i deci.

 

Pomagački posao, a posebno pomaganje žrtvama traume i nasilja, naglašavaju naše sagovornice, traži velika emotivna ulaganja i ozbiljnu posvećenost tom radu. Profesionalci koji rade sa nasiljem posle mnogo godina prakse razumeju da je jedini efikasan pristup nasilju pozivanje nasilnika na potpunu odgovrnost za nasilje, uz pomoć svih sistema koji sa njim dolaze u kontakt. Bezbednost žrtve treba da bude najvažniji cilj svake intervencije iz bilo kog sistema. 

Comments: 0