Branislava Opranović, 02.09.2020.

Ako je dom život, a jeste, Ružica Barbul je ovog leta zakoračila u život. U nov dom i u novi život. Ovo leto i Tanja doneli su joj kuću na dar. 

 -Tanja je učinila za mene, moje i naš život ono što nije ni moja rođena majka. Daleko je Torda,  ne može mama … Tanja je ovde, pored mene, moja pomoć, moja drugarica... Volim Tanju. Sad će moja deca imati kupatilo i mirisaće na čisto kao sva ostala deca u školi…

Ovako Kikinđanka Ružica, caklujućim očima opisuje to nebesko čudo, koje se dogodilo njoj i njenoj   porodici – suprugu Borisu i deci Vesni, Zlati, Sabrini i Davidu.

Tanja je Tatjana Barbulov poverenica Gradske uprave Kikinda za poslove Komesarijata za izbeglice Republike Srbiije, kako Kikinđani glasno kažu, žena zmaj, koja je u ime grada Kikinde aplicirala na javni poziv Komesarijata za dodelu kuća najugroženijim sugrađanima, povratnicima na osnovu Sporazuma o readmisiji. Gradska komisija je izabrala Ružicu Barbul. Zašto baš nju? Zato što je, bez dvojbe, smatra Tanja, a Tanja zna, Ružica to zaslužila – živela je sa porodicom pod krovom, koji i nije bio krov, neke straćare na obodu Kikinde, bez struje i vode s jeseni u glibu, leti u prašini… U hladnom i memljivom, s bubama i glodarima od kojih je noćima budna branila decu…

-Ružičin odnos prema deci, ta briga i požrtvovanost  me je zaista dirnula – kaže Tatjana Barbulov. Nekim velikim čudom, za koje samo ona zna, njena deca su uvek čiste kose i ruku, stidljiva, skromna, pristojna … Ona nikada, iako znam da su češće gladni nego siti, nije došla da zahteva pomoć i stane ispred drugih ljudi, uvek je to bilo s merom, s razumevanjem i rečima –molim, ako može za decu, ja ću nekako, radiću… I moj Boris radi, vredan je… Sve je bilo usmereno ka održavanju porodice i  svakodnevnog života, dan da se za danom gura, borba na čijem je čelu bila ona ne smatrajući da je neko dužan da joj da i obezbedi bilo šta. Ona i muž su uporni, vredni, skladni, odgovorni, planiraju… I još nešto što mi ne izlazi iz glave - Ružica je dve godine mlađa od moje ćerke, a šta je sve preživela i šta je još sve čeka u životu !

Borba bez glasa RužiceBarbul u kojoj životne bodlje nisu nikada bile tupe nije ostala neprimećena – žene s empatijom i snagom Tatjana (Povereništvo Kikinda), Jelena (Karitas), Helena (Romskao rganizacija) i Nataša (Grupa B1) udružile su snage i uključile se… Ili su, pak, što će biti pre, samosvojski radile svoj posao, kako god, uspele su. Do zime biće uređena i doterana nova Ružičina kuća. Useliće se u dom čija je vlasnica!

Priča  opisana u prethodnim redovima trajala je od 2016. godine! Po sadržaju, borbi u njoj (ali ne uvek i po epilogu) liči na mnoge iz stvarnosti od pre 30 godina, ništa se od onda, na žalost, nije promenilo. Na delu su i ovde, kao i u mnoštvu slučajeva pre ove životne storije - institucije, mreža i sistem koji škripe i sporadično, nekada  funkcioniše nekada ne, nevladine humanitarne organizacije… a nad svima individualni angažman, pojedinaca predanih svom poslu naoružani upornošću, snagom, voljom i znanjem. 

-Kada sam čula da sam dobila kuću i verovala sam i nisam. Moje? Deci kad sam rekla, a oni – molimo te mama, ajdemo odmah u našu kuću, da tamo noćas spavamo na krevetu… Je l istina da nećemo više spavati na zemlji…

Razgovor s Ružicom zapodenuli smo pred njenom novom kućom u Kikindi u Ulici Stevana Sremca. Kao što je i red, članice Grupe B1 nisu došle praznih ruku. Sigurni smo da će prikupljena skromna pomoć, odeće, obuće i kućnih aparata biti dobro ušuškana u zimske  dane, a na polzu svih ukućana novog doma Ružice Barbul.